Врх

СА НОВАКОМ ЂОКОВИЋЕМ У ЊУЈОРКУ, УЗ 100. БРОЈ НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ
Постмодерни херој
Није он само спортски лидер у једној епохи, тениски рекордер по броју освојених трофеја, сада већ ненадмашан, него весник неког бољег времена и надајмо се хуманијег друштва у којем профит неће представљати аксиом живота и изговор за све

Пише: Мишо Вујовић
Фото: НР Прес

Са Новаком Ђоковићем на страницама Националне ревије „Србија” другујемо од почетка. Од њеног оснивања. Он је једини живи Србин који је два пута красио насловну страну нашег репрезентативног магазина, те ћемо га угостити и у овом јубиларном броју као што су Он и његова породица угостили нас у Њујорку, за време и након тријумфа на Отвореном првенству САД.
Новака Ђоковића је тешко поредити са било киме. Он је по свему оригинална и јединствена личност у којој су до савршенства уклопљени етнички, интелектуални, ментални, физички и културолошки аспекти. Редак склад традиције и савременог, разборитог и принципијелног, отменог и једноставног, спој непоколебљивости и доследности...
Са непуних тридесет година, Новак Ђоковић је постао поредбена јединица и као узорна личност и као врхунски спортиста, промотер традиционалних, етичко-хуманистичких и породичних вредности. Уз патријарха Павла који је за живота ујединио српски народ, али био поштован и од осталих етничких заједница, Новак Ђоковић је једини Србин око чијег дела постоји колективно сагласје у нашем располућеном друштву! А изузетно поштовање задобио је у традиционално антагонизованом окружењу, какав је наш регион али и добар део запада заглављеног у чељустима мегаломаније, потрошачке грамзивости и разних трендова изопачености.
У једном младом човеку, спортисти, осим енергичности, борбености, интелекта, садржана је вертикала мудрости, филантропије, храбрости, слободоумља, што га сврстава у ванвременски оквир.
Учио је од најбољих, уздајући се у снагу духа и своје умеће обликовано мечевима са носиоцима у то време недостижних, не и за њега, рекорда у тенису.
Освојени трофеји не сијају само у његовим одајама већ у већини српских домова широм планете. Неки га зову Светионик неки Осветник! Он је и једно и друго.
Оријентир свих слободних грађана света.
Његова величина издигла се високо изнад и изван терена пркосним ставом против неиспитаних вакцина и планетарног пројекта биоинжењеринга. Тим одважним ставом Ноле је спасао милионе живота. Као и много пута, обрадовао нас је тријумфом на Отвореном првенству САД, али овог пута смо присуствовали финалу и прослави у престижном њујоршком ресторану „Ципријани”.

ВРШЊАК ОТВОРЕНОГ ПРВЕНСТВА АМЕРИКЕ

Непрегледна колона људи слива се према тениском комплексу на периферији Њујорка где се сваке године одржава Отворено првенство Америке у тенису, један од четири најпрестижнија турнира овог елитног спорта. Тим спортом безмало деценију суверено доминира Србин Новак Ђоковић, човек за кога је тешко измерити да ли више плени супериорном борбеношћу и хазардном ноншаланцијом на терену или скромном учтивошћу у приватном животу.
За Новака Ђоковића се не може рећи да је миљеник публике у Лондону, Мелбурну, Паризу или Њујорку, али је евидентно да публика има према њему велики респект. Овај Београђанин горштачких и џентлменских манира својим гестовима и понашањем не оставља људе равнодушним, као и већина личности са великим или грандиозним делом.
И док су нам претресали ранац и делили у две мање кесе, група младића је певала: „Од Њујорка до Тополе сви те воле, брате Ноле”.
На препуним трибинама уочљиво је да публика не навија искрено за Медведева, али је здушно против Новака. Неко је ових дана на мрежама објавио:
„Новак је направио чудо! Натерао Американце да навијају за Русе.”
На сваком нивоу трибина постављене су покретне кантине са храном и пићем:
„Многи на стадион долазе на брзу храну и пиво, што је најизразитије на америчком фудбалу и рагбију. На једној утакмици се попије хиљаде хектолитара пива и поједу вагони хране”, каже ми младић из Књажевца у униформи компаније „Америкен експрес”.
Организатори су на стадиону забранили истицање националних обележја, поготову државних застава Руске Федерације и Републике Србије. Руска застава је изостала због санкција. Да је којим случајем победио Медведев, под чијом би заставом примио пехар? Питање је да ли би Новак Ђоковић прихватио да игра без заставе своје земље. И то је димензија која Ђоковића одваја од осталих.
И поред забране и велике будности чувара реда, у два наврата развили смо тробојку Србије.
Отворено првенство Америке установљено је 1881. године, када је у Србији основано Српско новинарско друштво. Године 1987, исте оне када је рођен Новак Ђоковић, то такмичење постало је један од четири гренд слем турнира. Дакле, Отворено првенство САД у овом формату и Новак Ђоковић су вршњаци.

ПУКНИ ЗОРО

Личност се рађа, победник ствара, занат учи, мудрост Бог дарује, воља обликује, искуство надограђује. Све то уклопити у једном човеку није лако. А управо то је створило својеврсно ремек-дело данашњице.
То је успео Срђан Ђоковић, уз помоћ Бога и вере у своје дело.
Зашто то понављам? Понављам то као пример породичне слоге, безрезервне вере и љубави. Та хармонија једне успешне породице, дубоко утемељене у вредностима српске традиције, испунила је гостољубивом топлином престижни њујоршки ресторан „Ципријани”, где је приређена вечера поводом Новаковог освајања 24. великог трофеја.
Била је то ноћ за незаборав. Лепши рођендански поклон нисам могао добити од ове Новакове победе, још једног рекорда и слављеничког финиша у „Ципријанију”. Дочекао нас је лично власник овог престижног ресторана, а Новак својим емотивним обраћањем довео до суза. Супруга Јелена, смерна и господствена, није скривала задовољство. Син Стефан са знатижељом је листао публикацију сабраних колумни Победник.
Срђан и Дијана, као и увек у оваквим приликама, бринули су се о атмосфери и бдели над сваким гостом понаособ. Ту је и стриц Горан, чији допринос успеху шампиона је такође немерљив.
Један угледни београдски бизнисмен, мало малигански инспирисан, у неком тренутку славном глумцу Леонарду ди Каприју поставља питање: „Извини, чиме се бавиш.” Настаје смех.
Познати чикашки угоститељ Бранко Паликућа присећа се првих дружења са Срђаном и Новаком.
„То може само челична воља и неизмерна љубав”, каже овај стамени Ужичанин.
Дан је уронио дубоко у ноћ, назирала се зора испуњена радошћу због још једног Новаковог тријумфа. Из Срђановог звучника, од кога се не одваја, чули су се сетни звуци боемске душе Томе Здравковића.
Одлазимо носећи са собом енергију победе и непокоривости, свесни да Новак Ђоковић није само лидер у једној тениској епохи, рекордер по броју освојених трофеја, сада већ ненадмашан, већ весник неког бољег времена и надајмо се хуманијег друштва у коме профит неће представљати аксиом живота.

***

Император
Када би се неко озбиљније бавио имиџом наше државе, требало би на свим улазима у Србију да пише: „Добродошли у земљу тениског императора Новака Ђоковића!”